Гроб црногорског митрополита Јоаникија још је ТАЈНА

0

Претпоставља се да је црквени великодостојник са седамдесетак свештеника из Црне Горе стрељан 1945. код Аранђеловца, али, како каже историчар Срђан Цветковић, није постојала воља да се до краја истражи где су они скончали и место достојно обележи.

јоаникије липовац
Митрополит Јоаникије (Липовац)

Помињан је недавно на литији у Пљевљима, сетио га се његов наследник на трону митрополита црногорско-приморских, Амфилохије. Молитвено га помиње и слави Српска православна црква од 2000. године, када је придружен реду светих. Ипак, 75. је година како се не зна где је гроб Јоаникија (Липовца), митрополита црногорско-приморског, за којег се претпоставља да је скончао овде, у Србији, заједно са седамдесетак свештеника Српске православне цркве из Црне Горе.

Дугогодишњи професор цетињске Богословије и Прве мушке гимназије у Београду, епископ Јоаникије, устоличен је за митрополита црногорско-приморског у фебруару 1941, месец и по дана пре италијанске окупације Црне Горе. Комунисти су још у тим ратним годинама у српској цркви видели непријатеља своје револуције, каже др Јован Јањић, који је и аутор књиге „Српска црква у комунизму”. Митрополит Јоаникије, подсећа наш саговорник, известио је 1944. Синод да је „комунизам овамо нанио велика зла народу”, пишући да је 17 свештеника убијено, а да је много цркава и манастира порушено и попаљено. После ослобођења Цетиња крајем 1944. године, митрополит Јоаникије с групом од седамдесетак свештеника и народом заједно с јединицама Павла Ђуришића напушта Црну Гору и преко Босне стиже у Словенију, где су их у мају 1945. године зауставили партизани. Масовно су стрељани и убијани на Зиданом мосту, у Кочевском Рогу и другим местима у околини Марибора, а митрополит Јоаникије, претпоставља се, спроведен је у Београд, а затим у Аранђеловац, где је убијен.

– О томе је у књизи „Људи и догађаји” писао високи комунистички функционер Душан Чкребић, који је држао до части. Он је пренео дијалог између генерала Пека Дапчевића и митрополита Јоаникија у којем генерал оптужује митрополита да је издајник, а на речи великодостојника да му је спасао мајку из италијанског окупационог логора у Албанији, Дапчевић одговара да је и то доказ да је служио окупатору. Чкребић је записао да је митрополит Јоаникије стрељан у Аранђеловцу 1945. и да му се гроб ни данас не зна, описујући то као бесмислену одлуку еуфоричног победника. Потпуно се слажем са Чкребићем да је крајње време да државни органи Србије обелодане где се налази гроб митрополита Јоаникија. То би био цивилизацијски чин – истиче Јањић.

Историчар др Срђан Цветковић из Института за савремену историју описује догађаје из зиме 1944. на 1945. годину као велику националну трагедију и епску причу о петнаестак хиљада људи који су се повлачили из Црне Горе према Словенији на крају рата, плашећи се одмазде победника у грађанском рату.

– Наш рат, осим што је био антифашистички, био је у великој мери и грађански. У тој колони која се протезала километрима претежно су били цивили, један одред Павла Ђуришића и седамдесетак свештеника с митрополитом Јоаникијем. Велики број њих стрељан је у Словенији, где су их савезници изручили партизанским јединицама. Други део људи, међу њима и митрополит црногорско-приморски са седамдесетак свештеника, а један од њих био је рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, Лука, ухапсиле су партизанске јединице. Прича иде да су они враћени у Србију и стрељани у околини Аранђеловца подно Букуље. Где су тачно стрељани, није довољно истражено, нити је постојала воља да се овде у Србији та прича до краја истражи – каже Цветковић, који је иначе био секретар Комисије за тајне гробнице, а која је престала с радом 2015.

Он истиче да су у Словенији гробнице већим делом откривене и обележене захваљујући раду државне комисије, вишедеценијској организацији и солидном буџету који им је био на располагању.

– Што се тиче Србије и наше комисије, нешто се радило, али се избегло да се иде до краја, ако ништа друго, макар ка обележавању тих места. Има у тим масовним гробницама и оних који су чинили злочине, али у огромној мери то су људи који су се у једном историјском тренутку налазили на другој страни, који нису имали неке грехе које би требало казнити смртном казном. Нико се у Србији још није усудио да темељно истражи, пристојно и цивилизацијски обележи гробове тих људи. А има у нашој земљи двестотинак тајних гробница, међу којима је и она у којој почива митрополит Јоаникије и свештеници из Црне Горе. Они су страдали на правди Бога, никоме нису нанели зло због којег би морали бити на тај начин убијени, а нарочито не због којег би требало да буду осуђени да им се ни гроб не зна – наводи Цветковић.

Он је уверен да када би се укључили сви државни ресурси, открила би се локација ове масовне гробнице, али би то подразумевало организован државни напор по моделу како је то урађено у Словенији, а не напоре групе ентузијаста чији су покушаји били унапред осуђени на неуспех.

– За разлику од гроба Драже Михаиловића, те гробнице су углавном масовне и биле су у том времену нека врста јавне тајне, тако да када би неко хтео озбиљно да се бави, не би било тако тешко да се оне лоцирају и макар обележе. А постоје и савремени уређаји помоћу којих би се то лакше истражило. То је цивилизацијско питање, како се опходимо према мртвима, без обзира на то којој страни они припадали. Неуређеност нашег друштва види се и у односу према тим масовним гробницама, по којима данас газимо – истиче Цветковић.

Јелена Чалија, Политика

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.